Na slici se vidi kako je auto izgledao kada smo ga kupili aprila 2001. godine. Auto je bio vlasnistvo gospodjice Ljubice Ilic kojoj je ovaj auto kupio njen pokojni otac. Otac gospodjice Ljubice je bio autolimar i imao je nameru da restaurira ovaj auto za svoju cerku. Auto su Ljubica i njen otac kupili u Kraljevu 1984. godine
Auto smo zateklji u jadnom stanju, sto naravno nije umanjilo osecaj odusevljena koji smo brat i ja osecali. Precutno smo osecali da je ovo izazov koji bi bio kruna nase pasije prema neobicnim automobilima, izazov koji bi testirao nase znanje o automobilima i najvaznije test jacine nase volje. Bez preterivanja se moze se reci da na automobilu, nista nije bilo ispravno. Auto je bio bez motora a izgled unutrasnjosti blago docarava ukupno stanje vozila.
Auto smo iz Svilajnca prevezli za Beograd, kamionom naseg kuma Zorana Pavica, kod Zorana Milicevica skolskog druga mog brata koji je imao radionicu u selu Lipovica kod Beograda. Brat i ja smo bili euforicni i sa velikim entuzijazmom smo krenuli u proces rasklapanja kola.
Poceli smo sa demontazom delova, a da zapravo nismo sasvim bili svesni u kakav smo se poduhvat upustili.
Radili smo vikendom, cesto i radnim danima u popodnevnim satima. Lipovica je udaljena 40 minuta voznje od kraja u Beogradu u kome mi zivimo.
Do sredine juna 2001. godine auto je bio ociscen do metala a nas drug Zoran Milicevic je poceo sa limarskom opravkom. Zamenjene su sajtne, rubovi, usisnici na bokovima i izvrseno je ojacanje sasije vozila
Ojacavanje sasije je izvrseno celicnim profilima koji su varani ispod poda vozila. Koriscene su kutije 80 x 40 mm koje su krojene i varene na licu mesta.
Krutost automobila je postala kao kod kartinga
U avgustu smo nasli odgovarajuci motor koji smo kupili u Smederevskoj Palanci i koji je bio u “voznom stanju”. Opet je kum Zoran Pavic dao svoj kamion za prevoz.
Motor smo oprali od dugogodisnje prljavstine spolja i iznutra, zamenili lanac, lancanike, spanere. Servisirali smo anlaser, alternator, razvodnik paljenja, pumpu za vodu i neznam vise sta jos
Kada smo zavrsili motor je zablistao. Bio je to kraj avgusta 2001. godine i imali smo utisak da je dan zavrsetka blizu.
Od kraja avgusta do kraja novembra malo se radilo jer je nas drug Zoran imao svoje poslove i svoje probleme.
Auto smo morali da prebacimo na drugo mesto jer je Zoran morao da napusti radionicu krajem novembra 2001. godine.
Krajem novembra 2001. godine auto smo prebacili u dvoriste naseg druga Zike Despotovica koji ima kucu u ulici Vojvode Stepe.
Preko zime nismo radili, a ja sam nabavio rezervna stakla, tvrdi krov i jedno originalno zadnje svetlo koje nam je nedostajalo. Ove delove sam nasao u selu Grncari kod Loznice kod automehanicara Stanoja koji je isto ljubitelj starih automobila i koji ima nekoliko interesantnih automobila.
Zimsko vreme nije potpuno obustavilo radove. Prema merama koje smo saznali iz kataloga francuskih firmi, koje prodaju originalne delove za stare modela Renaulta, smo kupili nove lagere za tockove, kod nas u Beogradu
Pocetkom marta smo otvorili novu sezonu radova i krenula je priprema za farbanje.
Tad sam poceo da razmisljam o realnom obimu posla koji smo zapoceli. Pri kupovini automobila u martu 2001. godine racunali smo da cemo ceo posao zvrsiti do kraja avgusta iste godine. U tom trenutku realno nije se mogao odrediti vremenski zavrsetak posla.
U to vreme poceli smo da pravmo reducire – distancere kako bi BBS felne koje je moj brat nabavio od 17’’ sa pet rupa mogli da stavimo na tri brezona (kao kod renoa 4). Na otpadu na kome radi drug iz razreda mog brata nasli smo osovinu od vagona koja je plazmom isecena na dva valjka (tuljka kako kazu na otpadu) duzine po 30 cm i precnika 22 cm. Komadi su bili prosecno teski po 60 kg.
Reduciri distanceri su napravljeni u auto centru BOBAN – SAJLE. Tamo smo napravili i creva za hidrauliku kao i sajle koje su nam nedostajale.
Krajem aprila auto smo preneli kod farbara. Auto je bio ofarban do Djurdjevdana. Preneli smo ga ispred porodicnog preduzeca gde smo poceli sklapanje.
Dok smo radili limariju mislili smo, samo da ovo prodje pa ce biti lakse, pa smo onda, dok smo smirglali kola i pripremali ih za farbanje, isto razmisljali misleci da ce montaza biti sa malo problema. Naravno pogresili smo. Montaza je trajala od kraja maja do kraja avgusta kada je auto otisao kod mog druga auto tapetara Dusana na Umku.
Dusan je u decembru 2001. godine presvukao sedista a u septenbru i oktobru 2002. godine je uradio enterijer i izradio je navlaku za krov. Brat i ja smo dosta pomagali a finalnu obradu enterijera smo sami uradili
Auto je zavrsen u novembru 2002. godine u svim detaljima. Dobio je redizajniranu instrument tablu sa belom podlogom i crvenim osvetljenjm, stavljeni su motori za podizanje bocnih stakala, drveni sportski volan i jos mnogo toga.
Domacoj auto industriji se zahvaljujemo za rezervoar od fice koji smo smestili u prednju haubu, elektricnu instalaciju koja je kombinacija nove instalacije od fice i juga. Motor brisaca je od juga, kesa za vodu za brisace je od fice, prekidaci kod volana (migavci, brisaci dugo svetlo)od juga. Na kola smo stavili hladnjak od golfa dizela sa elektro ventilatorom i termodavacem koji startuje ventilator pri temperaturi od 70 stepeni C.
Ne znam na sta smo vise ponosni na to da smo odrzali rec datu poznanicima da cemo uspeti u nasem poduhvatu ili na sadasnji finalni izgled automobila.
Mi smo pribegli mnogim kompromisima kod primenjenih tehnickih resenja jer nam autenticnost nije bila imperativ. Smatrali smo da automobilu, koji smo stvarno i bukvalno napravili, treba da damo sopstveni pecat. Neko to uradi svom jugu, ili svome BMW-u a mi smo se odlucili za Renault Floride. Malo ljudi je napravilo auto kakav su zeleli a moj brat i ja pripadamo toj posebnoj grupi ljubitelja automobila
Renault Floride je jedan od onih automobila koji imaju karkteristicno obelezje. Dizajn i linija je takva da auto odise elegancijom i posle 40 godina od nastanka. Sto bi rekao jedan moj dobar drug:
“ Volim brate kada auto napred ima oci, nos i usta a pozadi lepu guzu ”
